2019. augusztus 26. hétfő
Ma Izsó, Tália, Natália, Zampfira névnap van.
Alapító: Bódis Gábor & Németh Árpád (MCMXC)

Fiók

Felhasználónév:

Jelszó:

Legnépszerűbb

Végre egy örömhír: a kvótareferendumon a határon túli magyar állampolgárok is részt vehetnek

És ez még jobb: akinek nincs magyarországi lakcíme, levélben adhatja le szavazatát. >

Tovább

Szeles Mónika exkluzív

1986-ban Mónika valahol Dél-Amerikában megnyerte a korosztályos világbajnokságot, s amikor hazajött, akkor készítettem vele ezt >

Tovább

The Orbán family’s enrichment with a little government help

„Azt hiszem elképednénk a jelenlegi magyar miniszterelnök korrumpáltságának mélységétől.” Hungarian Spectrum: >

Tovább

Európa, a vén kurva

E sorok írójának csak az a törté­nelmi tapasztalat jutott osztályrészéül, hogy hintalovazás közben hallgassa végig az >

Tovább

Churchill és Bódis békés szivarozása helyett jaltai konferencia

Tulajdonképpen egy farsangi szivarozáson kellett volna találkoznia a krími félszigeten Churchillnek és Bódisnak 1945 februárjában – >

Tovább

A gyertyák csonkig égnek

„Az ember lassan öregszik meg: először az élethez és az emberekhez való kedve öregszik.” Márai Sándor >

Tovább

Egyik gyakornokunk szülinapját ünnepeltük

A bohókás ünnepeltet a kezében tartott tábláról lehet felismerni, amelyik egyben az életkorát is jelzi. Még fiatal, >

Tovább

A kiválasztott nép ilyennek látja Európát

Spitzertől: >

Tovább

A Napló Naplója

Kissé élcelődve azt meséltük, hogy minden a Magyarzó Pistike bálján kezdődött, amikor Árpád a söntésnél találkozott >

Tovább

A fehér kabát

Gabor,I like your white coat.Your pal,Tony Curtis >

Tovább

Kik vagyunk, mit akarunk

Egy rossz hírű könyvnek van hasonló címe. A szerzőpáros ezzel akarta lejáratni az 1956-os magyarországi forradalom >

Tovább

Szeretet

Amíg egy férfi új autóját fényezte, a kisfia felvett egy követ, és vonalakat karcolt az autó >

Tovább

Napi ajánló

Mađarska manjina u Srbiji – prošlost i sadašnjost

Tóth László

Pašić je ideju dvojice uglednih Mađara  skrenuo na kolosek  po  kome se, konceptualno, što se tiče Vojvodine, i dalje kreće. Objasnio im je da Mađari u Vojvodini svoje ambicije  mogu ostvariti  kroz Radikalnu stranku, a ne svojom partijom na nacionalnoj osnovi. Tóth László (Bozóki Antal blogja):

Belgrádban a Forum za etničke odnose [Etnikai kapcsolatok fóruma] szervezésében június 25-én kerekasztal beszélgetés tartottak Szerbia és Magyarország kétoldalú kapcsolatai, Szerbia kisebbségi politikája és az európai integrációk címmel.

Tóth László nyugalmazott újságíró a beszélgetésre az alábbi írást készítette, amit utóbb a (hon)lap rendelkezésére bocsátott.

Napló: Tóth László az Újvidéki Televízió mindenkori legnevesebb külpolitikai újságírója, szerkesztője. Közel-keleti riportjai egyedülállóak voltak a volt Jugoszláviában. Családja is megszenvedte az 1944-45-ös leszámolásokat.

Manjinska tema na našem terenu pojavila se  posle I svetskog rata, završenog Versajskim mirom. Za Srbe on je značio ostvarenje  sna o ujedinjenju u jednu državu. Za Mađare to je bila najveća tragedija i  kraj njihove 1000 godišnje istorijske  države. Iz te suprotnosti nastalo je iskustvo o manjinskom  problemu kakvim ga danas znamo.  Ono se dopunjavalo u  vreme Kraljevine, u ratnim godinama od 1941-1945, u komunističkom period u znaku Tita i posle njega, pod Miloševićevim režimom i posle njega. Manjinskim pravima svako je nešto dodavao ili oduzimao.

U vreme kada su ga počeli upoznavati  nova država je i  za Srbe i za Mađare  bila potpuna novost. Srbi su u  nju ušli sa 22,4 odsto gubitka muške populacije u ratu na strani pobednika  i očekivali  priznanje  koje bi im osiguralo  opstanak. To je moglo biti samo u Vojvodini . Bila je to situacija u kome se, figurativno rečeno, narod sa stečenom državom bez zemlje naselio na teritoriji naroda sa zemljom i izgubljenom državom. Srbima kao pobednicima  uz teritorije  pripale su i   manjine  koje su morali primiti.  U poražene novi status je uneo  zebnju i strah. Veliki  etnički debalans je bio prvi problem s kojim  se nova država suočila. Odmah se počeo i rešavati sa ciljem da se svom narodu najbrže obezbedi fizički opstanak,  a istovremenom  osigura i bezbednost nove države. To se postizalo dinamičmim doseljavanjem, dodelom zemlje kroz agrarnu reformu, sa kućom i okućnicom, izgradnjom naselja  u graničnom pojasu prema Mađarskoj, promenom  sastava stanovništva.  Od 1918. do 1925.  na razne načine, najčešće od proterivanja, broj Mađara se smanjio za 45.000.  Prinudno se suzio   prostor upotrebe mađarskog jezika, na osnovne škole  do 4 razreda, na kulturne ustanove i  kod kuće,   kao i imperativom na  javnim mestima „govori državni jezik”. Vredi se setiti reči osnivača Radikalne stranke Jaše Tomića, po kome država i društvo moraju poštovati ono po čemu se narodi razlikuju, iznad svega jezik. U celini  Kraljevina je donela demađarizaciju svih domena života, i potiskivanje onoga što se nazivalo „mađarski kulturni mentalitet”.

Žalbe dvojice  uglednih predstavnika Mađara,  Nikola Pašić  je 1922.   nazvao  „sitničavim zamerkama” i rekao im da u odnosu  na „teške okolnosti pod kojima su Mađari ušli u zemlju, ne iznenađuje ako se neki slučajevi nelojalnosti moraju suzbiti”. Vrhunski politički eufemizam velikog maga srpske politike. Kad se član delegacije vratio u Sombor, šef policije ga nazvao kukavicom i pretio mu proterivanjem. Prijem kod Pašića  značio je i polaznu tačku politike koja u raznim varijantama  dodiruje suštinu manjinske politike u Srbiji  do danas. Mađari su Pašiću izneli želju da se uključe u normalni politički život  svoje nove države na predstojećim izborima sa svojom partijom.  „Šta će vam to!” Pašić im nije baš tim rečima odgovorio, ali je ideju dvojice uglednih Mađara  skrenuo na kolosek  po  kome se, konceptualno, što se tiče Vojvodine, i dalje kreće. Objasnio im je da Mađari u Vojvodini svoje ambicije  mogu ostvariti  kroz Radikalnu stranku, a ne svojom partijom na nacionalnoj osnovi. Narednih godina po tom pitanju na scenu je stupila i Demokratska stranka. Mađarska manjina je postala, kako je neko primetio, „bogata udavača” o čiji se „glasački miraz” nadmetalo obećanjima. Radikali sa brojem poslaničkih mesta, proširenjem prava upotrebe jezika, dok su demokrati mamili uveravanjima da će i mađarsku sirotinju uključiti u agrarnu reformu, proširiti školsku mrežu na maternjam jeziku. U tom rasponu mađarska politika u Vojvodini je tražila svoj samostalni put.

Na prve izbore 1923. Mađari nisu izašli. Ne samo zato što se nisu mogli pripremiti nego su i velike šupljine u biračkim spiskovima naterali da odustanu. Do prvih izbora stigli tek 1925., kada se od 65.000 mogućih glasača,  na izbore osmelilo manje od 25.000. Razjedinjeni Mađarski kandidati dobili su nešto preko 11.000 glasova, ni jedan dovoljno da bude i izabran. Godine 1927. su, pod okriljem Radikala, dobili  8 mesta u  Pokrajini i dva u Parlamentu u Beogradu. Sve se to dešavalo  u ambijentu  velike sumnjičavosti u lojalnost mađarske manjine koja je, po oceni profesora Kasaša, bila „prisutna u celom međuratnom periodu”.  Rešenje  se videlo u tri moguće varijante.

- U okviru  međunarodnih obaveza davati im najmanje moguće,

- Kao okorele teritorijalne revizioniste, samo ih sila i strogost mogu dovesti u   red.

- Treba ih raseliti na Kosovo i u Makedoniju . 

 

Rat

Rat je dramatično promenio status oba naroda. Posle ulaska mađarskih trupa u Bačku 11. aprila 1941. najvažnije bilo  da se u najkraćem roku etničko klatno vrati na stanje pre Trianona. „Povratak na hiljadugodišnje granice”, kako je Horti pokušao da oplemeni katastrofu, četiri meseca nakon svog potpisa na Ugovor o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom (10. decembar 1940). Ugovor je potpisao i premijer Teleki Pal ali on nije mogao podneti sramotu gaženja date reči i ubio se. Usledilo je brutalno  proterivanje svih Srba koji nisu rešili status boravka u Bačkoj do 31. oktobra 1918. U domove proteranih kolonista stizala je  bez zemljaška sirotinja Sekelja iz Bukovine i Čangova iz Moldavije. Agrarna reforma iz 1918. kojom je kolonistima bilo podeljeno 53.000 jutara zemlje, je poništena,  na korist novodoseljenih. Posle nepune tri godine sve su morali napustiti. U ovom ratnom periodu bilo je  drastičnog obračuna sa svim vidovima otpora, posebno oružanog, sa  masakrom  civila  u Čurugu,  Žablju,   Mošorinu, Novom Sadu  i drugim mestima.  Posle Oslobođenja usledila je žestoka odmazda.  

 

Titov period i  posle

Mađarska manjina je u posleratni period ušla pod velikim kompleksom krivice zbog II svetskog rata. Taj period treba podeliti na dva dela. Prvi, Titova era i godine posle njega,  i drugi, sa Miloševićem i posle njega. Među njima  je bitna razlika, kako po odnosu prema manjinama daleko više  po tretmanu Vojvodine,   zavičaju najvećeg broja manjina u Srbiji. Tito je najpre strogo upozorio manjine koje ne smatraju Jugoslaviju svojom zemljom a zatim je rekao da „moramo transformisati Jugoslaviju tako da se oni ovde kod kuće osećaju”. Milovan Đilas  je  bio konkretniji:  „Ne može se svaki Mađar smatrati odgovornim za ono što su Horti i Salaši radili”.  Pod parolom „bratstvo-jedinstvo”  Tito je  pokušao  privoleti manjine  na saradnju. U Novom Sadu je  9. juna 1945. na inicijativu partijskih organa, formiran  sportski klub „Egység” za mađarsku omladinu iz Novog Sada, sa Telepa. U to vreme  koncentracioni logor u Bačkom Jarku za Mađare proterane iz Čuruga, Žablja i Mošorina, kao kolektivnih  krivaca  za  pokolj Srba u tim  selima 1942.  još je bio u funkciji. Sportski  život u „Egység”-u bila je i pogodnost da se  na oku drže mladi  u gradu  teško opterećenom racijom 1942. i odmazdom posle završetka rata. Kasnije, kada se ocenilo da napetost popušta, zaključilo se da nije dobro isticati etničku posebnost u sportu i „Egység” se rasformirao. Uspon manjina Mađara i drugih se pokušavao obezbediti političkim  metodama,  „po ključu” se moglo doći do dobrih  položaja. Sve se moglo  uz  jedan uslov – ni reči  o zbivanjima za vreme Vojne uprave u Vojvodini od oktobra 1944. do  prvih meseci 1945. Ta tema  se, ipak, načela i u Vojvodini i u Mađarskoj. Godine 1966.,  posle smene moćnog šefa tajnih službi Aleksandra Rankovića,  Buranj Nandor novinar „Magyar Szó-a”, računajući da to donosi i slobodu govora,  1967. objavio je knjigu o stradanjima Mađara u Senti. Kada se za  nju saznalo, po hitnom postupku celo izdanje je fizički uništeno, a on, pod velikim pritiscima, odustao je od opasnog  posla pisanja.  U Mađarskoj Čereš Tibor  je objavio priču jednog svedoka o likvidaciji 181 Mađara u Bezdanu. Izazvala je revolt u  Jugoslaviji. Kasnije, 1992. pojavila se njegova   knjiga „Hideg napok” (Hladni dani)  o raciji u Novom Sadu.  Kako je rekao, očekivao je da će neki srpski pisac nešto na tu temu napisati. Mediji su ovde komentarisali da je Čerešova knjiga samo zakasnelo buđenje savesti o zločinu  Mađara. Ovom temom se značajno bavio istoričar Mesaroš Šandor. Dobio je  uvid u tajne dokumente o likvidacijama Mađara. Krajem 80-tih novinar „Magyar Szó-a” Matuška Marton nastavio je istraživanja i objavio više knjiga. Godine 1990  prva mađarska politička partija VMDK tražila je da se naučno priđe obradi mađarskih stradanja.

U mađarskim književnim krugovima 60-tih godina pokrenula se živa umetnička aktivnost, sa pitanjem „čiji je pisac u Vojvodini,  da li je on mađarski pisac ili jugoslovenski”. Jednom uglednom intelektualcu iz tog doba smetao je izraz „nacionalna manjina” i predlagao je da se u Ustav unese  „mađarski, rumunski govoreći jugoslovenski građanin”. Čuveni  časopis „Új Sympozion”, sa redakcijom mladih avangardnih pesnika u Novom Sadu, svojim estetsko-avangardnim tekstovima, bio je  melem i za disidentske intelektualce u Budimpešti pod blokovskom stegom. Ima ničim  dokumentovanih  mišljenja da je taj prodor Partija tolerisala, kako bi  pokazala  stvaralačku prednost  jugoslovenskog socijalizma nad  blokovskim. U časopisu nikada nije objavljen tekst o stradanjima Mađara 1944/45. Ukinut je kada se ocenilo da zadire u teme koje se tumačile kao osporavanje vodeće uloge Partije U ono vreme,  za mnoge Mađare u Mađarskoj,  Jugoslavija je  po slobodi mišljenja i putovanja već bila u Evropi.

 

Pomirenje

Najznačajniji period   problematike mađarske manjine u Srbiji vezan je za proceduru ulaska  Srbije u EU. Ona je  zahtevala čistu stranicu legitimacije o prošlosti, bez selektivnog  pristupa istoriji, prestanak   više decenijskog prećutkivanja stradanja Mađara. Do spektakularne najave  velikog preokreta   došlo  je 23. juna  2013.  u Čurugu, uz prisustvo predsednika Srbije Tomislava  Nikolića i Mađarske Ader Janoša. Čurug je određen kao mesto gde  se na drastičan način ispoljilo zlo i sa jedne i sa druge strane... Na stradanja Srba podseća muzej u centru sela,  u  nekadašnjem Magacinu za žito gde je januara 1942 pobijeno više stotina Srba, a spomenik  Mađarima podignut je na mestu ukopa pobijenih Mađara 44/45. To je finansirala Vlada Srbije, a Muzej  Vlada Mađarske.  Usledile su zaveti da će se poništiti kolektivna krivica mađarskih  žitelja Čuruga, Žablja i Mošorina i na hiljade drugih nevinih, koji su  posle rata olako proglašavali ratnim zločincima i po kratkom postupku ih likvidirali,  uz naknadno ispisane  presude. Uz to očekivao se odgovarajući gest obostranog praštanja kao bitnog postulata hrišćanske  vere, na čemu se, uz blagoslov Pravoslavne crkve i baziralo pomirenje.  Mađari su to učinili.  Sa srpske strane to je izostalo, verovatno kao deo tradicionalne naracije „mi nemamo za šta da se pravdamo”. Premijer Vučić je u Subotici 2014., za Dan mrtvih, tu prepreku  zaobišao argumentom da se „ne može ratnim zločincem smatrati devojčica od sedam godina za koju se sigurno zna da   je tada ubijena”. Premijer je njenu potresnu sudbinu upotrebio  kao formulu  praštanja, izvinjenja i pokajanja,  uz reči da  „mi svi u Srbiji Mađare želimo da vidimo kao naše ljude,  kao što želimo da i oni na Srbiju gledaju kao na svoju zemlju”.  Te  reči    dopunjuju ono što su o mađarskoj manjini rekli Nikola Pašić 1922. i Tito, indirektno, 1945. Uz Vučičeve benevolentne  reči lako se da zamisliti  pokroviteljski gest raširenih ruku, čiji se puni  značaj može ceniti ako se podsetimo  šta je na tu temu pre 20-tak godina, u jeku ultra nacionalističke euforije, tadašnji Vučićev politički mentor  ponudio – Mađarima jedan sendvič za put, a Slovacima dva, pošto oni dalje treba da idu.    

 

Sadašnje stanje

Sadašnje stanje manjinske problematike u Srbiji obeleženo je činjenicom da ona u bitnim elementima više ne spada u nadležnost Pokrajinske vlade. Nekoliko podataka govore o umanjenom interesu za tu temu. Odnos prema manjinama se pomalo pretvara u jednu vrstu retorike namenjene  za briselske uši.  Posle izbora, u republičkom parlamentu ima četiri mađarska poslanika, u pokrajinskom osam, plus 5, 6 pomoćnika ili zamenika pokrajinskih sekretara. Nekada je u  Novom  Sadu  pp grada  bio Mađar.  Danas na 13.000 glasača to se ne može ni očekivati. Aktuelni mađarski politikum se troši u napadima na Pastora,  jer je ostao predsednik  parlamenta sa većinom onih koje je do nedavno žestoko napadao. Pastor je previše iskusan političar da ne zna zašto je to uradio. Utoliko  teže deluje upadljivo nastojanje da  njegova partija VMSZ (SVM)  kontroliše  mađarske medije, odnosno jedini dnevni list na mađarskom „Magyar Szó”, gde  je čak 14 novinara  na udaru. Tu kao da se VMSZ inspiriše merama kojima se sada lomi novinarska kičma  RTV-a, sa  repertoarom nalik na onaj  iz Miloševićevog doba.

Pravosuđe je oblast u koju svaki građanin želi da veruje i da oseti da je zaštićen.  U Novom Sadu u Opštinskom sudu ima nekoliko mađarskih sudija, u Prekršajnom sudu jedan.  O stanju u sudstvu govori i  stambeni spor u Novom Sadu sa manjinskim elementom koji traje preko 16 godina.

Stanje u oblasti rehabilitacije optuženih za ratne zločine  i restituciju konfiskovane imovine je nedovršen proces. U okružnom sudu u Novom Sadu postoje podaci za 1383 spora od novembra 2011 do kraja juna 2016.  Od tog broja 1059 se odnose na konfiskovanu imovinu. Nedostupni su podaci o etničkom obeležju   spora. Taj pristup je razumljiv, ali on ne štiti stranku ponižavajućih grubosti. „Znaš ti šta ti je deda radio!” – tako je dočekana unuka koja je želela da podnese molbu za rehabilitaciju svog dede. I odustala je.

Izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti ulazi u sferu velike diskrecije. Novom Sadu se ne može saznati koliko Mađara radi u javnim ustanovama, koliko  ima mađarskih studenata, profesora, da li neko u osnovnoj ili srednjoj školi  fakultativno uči mađarski.

Zna se  da  mađarska vlada  sa 17.000 forinti mesečno (nešto preko 4.000 dinara) pomaže školovanje  23.753 mađarske  dece svih uzrasta od  zabavišta do fakulteta. U promociji multietničkih odlika  grada i Srbije i, u okviru toga Pokrajine, zapaža se estetsko preuređenje Novog Sada za kandidaturu kao evropski glavni grad kulture. Lepo, ali je na 30-tak km u Žablju urušeni krov skoro 200 godina stare katoličke crkve, u punoj arhitektonskoj harmoniji i simetriji sa pravoslavnom  crkvom u strogom centru sela,  već više godina  čeka spas i od gore i od dole.

Naučno istraživanje prošlosti u okviru zajedničke Komisije Akademije nauka Mađarske i Srbije,  koje su podržali  i prethodni predsednici Srbije i Mađarske,  Boris Tadić i Sólyom  László, polako zamire, kao da se i jedna i druga strana umorila. Mezei Žužana, naučni saradnik Komisije, strahuje da  to znači prestanak daljeg traganja za masovnim grobnicama u Vojvodini i Srbiji, a može se obezvrediti i ogromna dokumetacija o 85.000 žrtava sa imenom i prezimenom i drugim podacima.  Znači li to da znanje, u nedostatku sredstava i zainteresovanosti, ustupa mesto zaboravu kao pogodnijem leku za prošlost, pogotovo ako ona uključuje i naraciju druge strane?

U celini  misao velikog istoričara Tukidida  važi i za ovo područje:  „Moćni rade sve  što  mogu,  dok  slabi  propate sve što moraju”.

 

Tot Laslo

2016. 07. 15.

2016. július 29.
Küldje tovább ezt a cikket.

Kommentek

Ehhez a cikkhez még nem fűztek megjegyzést.

Komment írásához be kell jelentkeznie.

Legfrissebb

Hogyan értelmezhető a VMSZ és a MM vezetőinek Szent István-napi beszéde?

Amennyiben a VMSZ és a MM netán/mégis (ki)„békülne, összeborulna”, az egyúttal az egyébként is csaknem teljesen >

Tovább

Az igazság Csernobilban van

A film óriási!  Mert nemcsak a múltról szól. Vagyis a múltról, ami visszatért. Megint lehet hazudni >

Tovább

A szélsőjobb balkáni tervei

A lehallgatott beszélgetéseket sorozatban közlő olasz lap forrása egyébként egy szlovén szélsőjobbos újságíró, Laris Gaiser. Ő >

Tovább

Zsidókat jobbra át

Csak szeretnénk nyugodtan elmondani, hogy a neokohn.hu az, ami és nem egyéb, a jelenlegi magyarországi kormányrendszer >

Tovább

Lesz-e (ismét) magyar nyelvű SZER?

Amiről ugyancsak nem szoktak beszélni: hogyan működik a Trump elnök kormányzása alatt újraindított román és bolgár >

Tovább

A VMJE nyári egyeteméről

Végső ideje lenne közösségi szinten elgondolkozni a jogászképzésről, mivel a jogászok – véemeszees irányítással – „szépen >

Tovább

Građanski sloj je siroče ovog društva

Trava strada i onda kada se slonovi međusobno bore, ali i onda kada se vole. I >

Tovább

Az MNT mikor illetékes, és mikor nem?

Nem az a probléma, hogy Birkózóakadémia létesül, hanem, hogy az MNT nem az illetékességi körével összhangban, >

Tovább

Álmomban sem gondoltam volna...

De mit mondjon az elszegényedett kisember, akinek a gyerekei azokban az években külföldre menekültek, ő pedig >

Tovább

De mily lángot is gyújthassunk, amit el nem oltana ez a szél?

Az Új Symposion munkatársai, szerkesztői az utóbbi időben sokat nyilatkoztak, főleg saját érdemeikről, még a kocsmázások >

Tovább

Nincs szó

Amikor „kurvaanyázok”, nem is rájuk gondolok! Hanem mindazokra, akik úgy vélik, hogy kizárólagos, kirekesztő eszmék, faji >

Tovább

Nem ismerem a magyar vidéket...

Az elvándorló magyar értelmiségiek nagy része jobban kötődik a Vajdasághoz, többek között a szerb kultúrához is, >

Tovább