2019. október 22. kedd
Ma Előd, Szalóme, Kordélia névnap van.
Alapító: Bódis Gábor & Németh Árpád (MCMXC)

Fiók

Felhasználónév:

Jelszó:

Legnépszerűbb

Végre egy örömhír: a kvótareferendumon a határon túli magyar állampolgárok is részt vehetnek

És ez még jobb: akinek nincs magyarországi lakcíme, levélben adhatja le szavazatát. >

Tovább

Szeles Mónika exkluzív

1986-ban Mónika valahol Dél-Amerikában megnyerte a korosztályos világbajnokságot, s amikor hazajött, akkor készítettem vele ezt >

Tovább

The Orbán family’s enrichment with a little government help

„Azt hiszem elképednénk a jelenlegi magyar miniszterelnök korrumpáltságának mélységétől.” Hungarian Spectrum: >

Tovább

Európa, a vén kurva

E sorok írójának csak az a törté­nelmi tapasztalat jutott osztályrészéül, hogy hintalovazás közben hallgassa végig az >

Tovább

Churchill és Bódis békés szivarozása helyett jaltai konferencia

Tulajdonképpen egy farsangi szivarozáson kellett volna találkoznia a krími félszigeten Churchillnek és Bódisnak 1945 februárjában – >

Tovább

A gyertyák csonkig égnek

„Az ember lassan öregszik meg: először az élethez és az emberekhez való kedve öregszik.” Márai Sándor >

Tovább

Egyik gyakornokunk szülinapját ünnepeltük

A bohókás ünnepeltet a kezében tartott tábláról lehet felismerni, amelyik egyben az életkorát is jelzi. Még fiatal, >

Tovább

A kiválasztott nép ilyennek látja Európát

Spitzertől: >

Tovább

A Napló Naplója

Kissé élcelődve azt meséltük, hogy minden a Magyarzó Pistike bálján kezdődött, amikor Árpád a söntésnél találkozott >

Tovább

A fehér kabát

Gabor,I like your white coat.Your pal,Tony Curtis >

Tovább

Kik vagyunk, mit akarunk

Egy rossz hírű könyvnek van hasonló címe. A szerzőpáros ezzel akarta lejáratni az 1956-os magyarországi forradalom >

Tovább

Szeretet

Amíg egy férfi új autóját fényezte, a kisfia felvett egy követ, és vonalakat karcolt az autó >

Tovább

Napi ajánló

Roršahove mrlje

Bódis Gábor
Bódis Gábor
Roršahove mrlje
Határ (anthon-ellwispe fotója)

Szerbia végleg elállt a reformok színlelésétől is – írja Svetlana Lukić a Peščanikon:

„Svakog jutra kada otvoriš novine, svake večeri dok gledaš neki Dnevnik, osećaš se kao pacijent kome psihijatar pokazuje Roršahove mrlje, koje same po sebi ništa ne predstavljaju, a ti u njima treba da nađeš neki smisao, da prepoznaš neki smisleni oblik… Prevaziđen je strah od loše dijagnoze i skoro da nema nikoga ko u tim crnim, belim i crvenim mrljama vidi ptičice, cveće, zaljubljeni par koji se drži za ruke… bilo kakvu nadu. Nova srpska vlada i novi predsednik su pokidali onu paučinastu nit kojom su nas njihovi prethodnici vezivali za Evropu. Srbija je definitivno odustala i od simuliranja reformi. Ostao je samo pokušaj novih vlasti da se izmoli još neki milion evra humanitarne pomoći od neke evropske zemlje, da se očuvaju šengen vize i da se nekako dokopaju makar dela novca iz predpristupnih fondova. U budžetu EU za 2014-2020. za Srbiju je predviđeno 1,5 milijardi evra. Najveći deo tog novca ostaće neiskorišćen, jer se on ne dobija na Dačićeve lepe oči, nego na projekte koje ovi polupismeni hohštapleri nisu u stanju da napišu.

“Gazimestanski ton”, kako jedan sveprisutni profesor-analitičar tepa premijerovom bulažnjenju o Nemcima u nekoj srpskoj zabiti – zamenjen je poltronskim, snishodljivim nošenjem navodnog originala govora nemačkom ambasadoru. Premijer lično je tražio prijem kod “Švabe”, a kao krunski dokaz da su ga mediji pogrešno interpretirali ponudio je izvinjenje čuvene nezavisne agencije Tanjug. Nju je još Tadićeva vlada digla iz zaslužene smrti direktnim finansijskim injekcijama iz budžeta, znajući da će joj služiti verno, kao nekada Titu i Miloševiću. Sada im je gospodar Dačić i Tanjug je, umesto gazde, pružio obraz nemačkom ambasadoru. Svako samopoštovanje je ovde odavno izgubljeno, i to zbog sudbonosnijih stvari nego što je ovo lično nošenje govora na uvid njegovoj ekselenciji. Savremeni psiholozi smatraju da visoko vrednovanje samopoštovanja pripada prošlim vremenima – sada je u modi samoprihvatanje. To znači da ne samo da smo opet u trendu, nego i da kao rodonačelnici nove teorije kolektivno zaslužujemo Nobelovu nagradu za nauku. Kada već ne možemo da dobijemo onu za mir. Dačićevo pokazivačko rukovanje sa nemačkim ambasadorom i privremeno odricanje od prostačenja i brecanja, kao i naknadno izvinjenje kruševačkog gradonačelnika za rasističko divljanje svojih sugrađana – posledica su velikih nevolja kojima nam se preti. Izbaciće nas iz svih evropskih fudbalskih takmičenja, a ostaćemo i bez šengen viza. Srbi oboleli od stokholmskog sindroma, oni koji su zavoleli svoje otimače i ne znaju tačno čemu služi sloboda kretanja, strahuju od FIFA i UEFA – dok mi ostali, oboleli od Diogenovog sindroma, kojima je ostala jedino sloboda kretanja, strahujemo od EK i ukidanja šengen viza. Premijer je prvo prekorevao Brisel rečima: vize su jedina stvar koju smo dobili od Evrope, a sada i to hoćete da nam uzmete; onda je prešao na pomirljiviji ton – ‘ajde bre, ako su vam toliki teret tih 10.000 azilanata, među kojima je najviše vaših miljenika Albanaca sa juga Srbije i vaših malih slatkih Roma, mi ćemo da ih izdržavamo. Na kraju je sazvao hitan sastanak nekog tima, koji je trebalo svih ovih godina, od kada smo dobili šengen, da brine o smanjenju broja azilanata. Znam mnogo ljudi koji se, kao i ja, guši pri pomisli da bismo mogli da izgubimo spasonosnu misao da bilo kada možeš da sedneš u neko vozilo i odeš iz ove dušegupke na nekoliko dana. Ljudi su počeli da smanjuju svoje potrebe, da nalaze lošiji smeštaj i hranu na tzv. letovanjima, samo da bi za neki dan produžili odmor od ove zemlje. Pretvorili smo se u neku čudnu vrstu gastarbajtera koja je prisiljena da radi u svojoj zemlji, a sve što zaradi troši da živi, diše punim plućima, tih nekoliko dana u nekom grčkom selu ili tuniskom hotelu. Ukoliko opet godinama budemo izolovani i zatvoreni u slivove Tise i Morave, za to će snositi odgovornost i naši prijatelji sa zapada. Skoro pa rasistički odnos prema ovom delu sveta koji su manifestovali posle obaranja Miloševića, uverenje da je za nas dovoljno i ovoliko slobode i demokratije, da nismo dorasli da za atentat na Đinđića sudimo bilo kome osim neposrednim izvršiocima, da je veliki uspeh i ovako bedna rezolucija o Srebrenici, da je dovoljna i ovakva saradnja sa Hagom, Prištinom, da Tadić zaslužuje nagradu za mir u regionu, a Dačić da bude nagrađen kao naj Evropljanin… doveli su nas do toga da posle 12 godina, milijardi slupanih evra i dolara, stotina hvaljenih zakona i strateških planova, ostanemo bez slobode kretanja, slobode okupljanja, slobode izražavanja. Na sajtu Peščanika objavljeno je nekoliko tekstova, pre svega iz nemačke štampe, koji govore o hipokriziji zapadnih zemalja koje tih 10.000, pre svega Roma, tretiraju kao opasnost po svoju bezbednost, da Romi lažu da u Srbiji ima rasizma i da u rodnom Beogradu nemaju za dva obroka dnevno i ugrejanu sobu. Za nas je naravno glavno pitanje šta ova država nije uradila, a obavezala se, da bi smanjila broj azilanata. Zašto se čekalo da problem toliko eskalira. Šta su radili sa onih nekoliko desetina miliona evra pomoći za modernizaciju graničnih prelaza i graničnih službi. Šta su uradili da smanje broj tzv. pravno nevidljivih lica, Roma, koji nemaju nijedan dokument države Srbije, što znači da ne mogu da ostvare ni prava na socijalnu pomoć, lečenje, zaposlenje, školovanje svoje dece. Ukoliko je ovih 10.000 ljudi razlog da nam se preti ukidanjem slobode kretanja, onda je sasvim izvesno da ćemo opet na hoklicama sedeti ispred ambasada i čekati u redovima koje će regulisati neki mišićavi momci. A koliko li će tek hiljada ljudi pokušati da zatraži azil u narednim mesecima i godinama bežeći od ekonomske katastrofe. Sada je druga godina za redom od kada je broj isplaćenih penzija veći nego broj isplaćenih plata, od kada desetine hiljada srećno zaposlenih radnika nisu dobili ni dinara. Bekstvo će biti jedini izlaz iz toga. Mi nećemo biti kao oni ljudi iz čamaca, koji se pred očima obalskih straža dave u vodama Mediterana. Bićemo ljudi iz vozova i autobusa koji, kada ih policija bude skidala na granici, mirno izlaze i vraćaju se kući do sledećeg pokušaja – jednom će upaliti. Pre neki dan objavljeno istraživanje javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazalo nam je ono što je bilo lako predvideti: samo 47% građana podržava ulazak Srbije u EU, 12% manje nego prošle godine. Ali ono što najviše obespokojava je da najgore mišljenje o EU imaju učenici i studenti. Čak 53,5% naših budućih Evropljana je izričito protiv ulaska Srbije u EU. A to su deca koja su odrasla, školovala se i socijalizovala u postmiloševićevoj, demokratskoj, proevropskoj Srbiji. Šta će biti sa tom decom ako opet budu zatvorena i izolovana, ako im jedine ekskurzije budu bile do Drvengrada i Kamengrada, a glavna zabava odlazak na fudbalske utakmice i tuča učesnika Parade ponosa; ako jedino znanje budu sticali iz četničkih udžbenika istorije, mitomanskih udžbenika srpskog jezika i predpotopskih udžbenika raznih stručnih predmeta? Kako će takvi ljudi izaći na evropsko tržište rada – ili to nije ni predviđeno?

 Đaci i studenti koji toliko mrze Evropu i Ameriku, a obožavaju Rusiju i Kinu, rezultat su pre svega rada političkih i intelektualnih elita posle 5. oktobra, tačnije stožerne DS, koja ovih dana nema šta pametnije da kaže nego da od Nikolića traži izvinjenje što je posle prvog izbornog kruga rekao da su izbori neregularni. Teško nama sa opozicijom koja se bavi samo svojim pupkom i koja veruje u parolu što gore to bolje: neka narod vidi kakvi su ovo ludaci, pa će nas moliti da ih spasemo od radikala i socijalista. To što više neće imati šta da se spasava, njima nije od presudne važnosti. Oni će biti kao onaj vukovarski pas čije lajanje čujete u špici Peščanika, koji brani ruševine svoje kuće, pas koga Svetlana pita – a šta ti braniš?

Rasističko divljanje u Kruševcu, veliki pad dinara, bitka SMS porukama za predsedničko mesto u DS, blokada centra Niša zbog koncerta Mrkonjićeve devojke, mudre misli novog lidera naprednjaka, predsednikovog sina Radomira, opstrukcija suđenja Lilićevom sinu reketašu… sve su to one Roršahove mrlje koje je uzaludno tumačiti. Nastupila je, kod nekih od nas, neka vrsta olakšanja: znači to je to, to smo dobili posle 12 godina guranja kamena uz brdo. On se uz tresak vratio u podnožje planine. I sada valja sve iznova. Međutim, ovo je onaj trenutak kada Kamijev Sizif opuštenih ramena i ravnomernog koraka, smiren, silazi sa planine u susret muci za koju zna da nema kraja. To je i čas predaha, trenutak kada se ne grčiš od napora i uzaludne nade da će kamen ovoga puta ostati na vrhu, nego možeš mirno da razmisliš čime si zaslužio takvu kaznu. Silazeći, možeš na miru da razmisliš o rasponu bede koja će te pratiti do kraja života.“

2012. október 20.
Küldje tovább ezt a cikket.

Kommentek

Ehhez a cikkhez még nem fűztek megjegyzést.

Komment írásához be kell jelentkeznie.

Legfrissebb

Csorbultak az anyanyelvi tájékoztatási jogok!

Hogyan lehetséges, hogy olyan községben, mint a zombori, nagybecskereki, nagykikindai, vagy Muzslya, a Közép-Bánság legnagyobb magyar >

Tovább

Zárt és nyitott identitás

Ezekről a próbatételekről akartam esszét írni, miközben ösztönösen éreztem, hogy rángatnak ide-oda, egyik oldalon a kozmopolita >

Tovább

„A múlt mérge bűzlik körülöttünk”

Sosem a pesti páholyok „anyásai” előtti eskütétellel bizonyítottam a magyarságomat. Nem „magunk között” kell bizonyítani, hanem >

Tovább

Paskó atya madárbélből jósolt, avagy szavazz a Fideszre

Ami hiányzik Paskó szentbeszédéből, az már csak a hazaárulózás. De így is épp eléggé kizárólagos: aki >

Tovább

A szerb kormány növeli az elköltözést?!

Az létszámstop folyamatos hosszabbításának egyenes következménye az elköltözés, a külföldre vándorlás. Munkahely, vagyis jövedelemforrás hiányában az >

Tovább

„Érvényesülnek vagy csorbulnak a kisebbségi jogok?”[1]

Annak, hogy egy magyar jelentéstevőt választott az EP bizottsága, még örülni is lehetne. Kovács helyzetét – >

Tovább

Tisztelet a magyar népnek

Doktrinális értelemben nem szigorú tisztasággal, egyértelműen, bár passzívan, de a magyar nép nemet mondott a fasizmusra >

Tovább

Joghátrány lett a magyar nyelv- és írás hivatalos használata!

A Magyar Nemzeti Tanács Nyelvhasználati Biztosságának nem csak Józsa László beadványával kapcsolatban kellene állást foglalnia, hanem >

Tovább

Mindenki önökre fog szavazni!

Köszönjük a gáláns segítséget, köszönjük, hogy kapzsivá válhatunk, köszönjük, hogy jól megfizetik a szavazatainkat, köszönjük, hogy >

Tovább

„Messze nem olyan még, amilyet szeretnénk…”

Szerbiának, tehát, ahhoz, hogy az EU tagja legyen, maradéktalanul teljesíteni kell a csatlakozási feltételeket, ideértve a >

Tovább

Handke Nobel-díjának margójára, avagy Milošević emlékére

De valami gyanússá vált nekem Handke kapcsán. Mert nem ő volt az első őrült, aki áhítozott >

Tovább

Csökkent a nemzeti- és etnikai alapú megkülönböztetés?

A köztársasági biztos a nemzeti valamint az etnikai származás alapján történt megkülönböztetések számának „csökkenéséből” azt a >

Tovább