Ma Tamás, Péter névnap van.
Fiók
Jelszó:
Legnépszerűbb
Végre egy örömhír: a kvótareferendumon a határon túli magyar állampolgárok is részt vehetnek
És ez még jobb: akinek nincs magyarországi lakcíme, levélben adhatja le szavazatát. >
Egy „Széchenyi-idézet” nyomában
„Minden nemzetnek olyan kormánya van, aminőt érdemel. Ha valami oknál fogva ostoba vagy komisz emberek >
Szeles Mónika exkluzív
1986-ban Mónika valahol Dél-Amerikában megnyerte a korosztályos világbajnokságot, s amikor hazajött, akkor készítettem vele ezt >
Európa, a vén kurva
E sorok írójának csak az a történelmi tapasztalat jutott osztályrészéül, hogy hintalovazás közben hallgassa végig az >
The Orbán family’s enrichment with a little government help
„Azt hiszem elképednénk a jelenlegi magyar miniszterelnök korrumpáltságának mélységétől.” Hungarian Spectrum: >
Churchill és Bódis békés szivarozása helyett jaltai konferencia
Tulajdonképpen egy farsangi szivarozáson kellett volna találkoznia a krími félszigeten Churchillnek és Bódisnak 1945 februárjában – >
A gyertyák csonkig égnek
„Az ember lassan öregszik meg: először az élethez és az emberekhez való kedve öregszik.” Márai Sándor >
Egyik gyakornokunk szülinapját ünnepeltük
A bohókás ünnepeltet a kezében tartott tábláról lehet felismerni, amelyik egyben az életkorát is jelzi. Még fiatal, >
A kiválasztott nép ilyennek látja Európát
Spitzertől: >
A fehér kabát
Gabor,I like your white coat.Your pal,Tony Curtis >
A Napló Naplója
Kissé élcelődve azt meséltük, hogy minden a Magyarzó Pistike bálján kezdődött, amikor Árpád a söntésnél találkozott >
Szeretet
Amíg egy férfi új autóját fényezte, a kisfia felvett egy követ, és vonalakat karcolt az autó >
Napi ajánló
Mađarska manjina u Srbiji – prošlost i sadašnjost
Pašić je ideju dvojice uglednih Mađara skrenuo na kolosek po kome se, konceptualno, što se tiče Vojvodine, i dalje kreće. Objasnio im je da Mađari u Vojvodini svoje ambicije mogu ostvariti kroz Radikalnu stranku, a ne svojom partijom na nacionalnoj osnovi. Tóth László (Bozóki Antal blogja):
Belgrádban a Forum za etničke odnose [Etnikai kapcsolatok fóruma] szervezésében június 25-én kerekasztal beszélgetés tartottak Szerbia és Magyarország kétoldalú kapcsolatai, Szerbia kisebbségi politikája és az európai integrációk címmel.
Tóth László nyugalmazott újságíró a beszélgetésre az alábbi írást készítette, amit utóbb a (hon)lap rendelkezésére bocsátott.
Napló: Tóth László az Újvidéki Televízió mindenkori legnevesebb külpolitikai újságírója, szerkesztője. Közel-keleti riportjai egyedülállóak voltak a volt Jugoszláviában. Családja is megszenvedte az 1944-45-ös leszámolásokat.
Manjinska tema na našem terenu pojavila se posle I svetskog rata, završenog Versajskim mirom. Za Srbe on je značio ostvarenje sna o ujedinjenju u jednu državu. Za Mađare to je bila najveća tragedija i kraj njihove 1000 godišnje istorijske države. Iz te suprotnosti nastalo je iskustvo o manjinskom problemu kakvim ga danas znamo. Ono se dopunjavalo u vreme Kraljevine, u ratnim godinama od 1941-1945, u komunističkom period u znaku Tita i posle njega, pod Miloševićevim režimom i posle njega. Manjinskim pravima svako je nešto dodavao ili oduzimao.
U vreme kada su ga počeli upoznavati nova država je i za Srbe i za Mađare bila potpuna novost. Srbi su u nju ušli sa 22,4 odsto gubitka muške populacije u ratu na strani pobednika i očekivali priznanje koje bi im osiguralo opstanak. To je moglo biti samo u Vojvodini . Bila je to situacija u kome se, figurativno rečeno, narod sa stečenom državom bez zemlje naselio na teritoriji naroda sa zemljom i izgubljenom državom. Srbima kao pobednicima uz teritorije pripale su i manjine koje su morali primiti. U poražene novi status je uneo zebnju i strah. Veliki etnički debalans je bio prvi problem s kojim se nova država suočila. Odmah se počeo i rešavati sa ciljem da se svom narodu najbrže obezbedi fizički opstanak, a istovremenom osigura i bezbednost nove države. To se postizalo dinamičmim doseljavanjem, dodelom zemlje kroz agrarnu reformu, sa kućom i okućnicom, izgradnjom naselja u graničnom pojasu prema Mađarskoj, promenom sastava stanovništva. Od 1918. do 1925. na razne načine, najčešće od proterivanja, broj Mađara se smanjio za 45.000. Prinudno se suzio prostor upotrebe mađarskog jezika, na osnovne škole do 4 razreda, na kulturne ustanove i kod kuće, kao i imperativom na javnim mestima „govori državni jezik”. Vredi se setiti reči osnivača Radikalne stranke Jaše Tomića, po kome država i društvo moraju poštovati ono po čemu se narodi razlikuju, iznad svega jezik. U celini Kraljevina je donela demađarizaciju svih domena života, i potiskivanje onoga što se nazivalo „mađarski kulturni mentalitet”.
Žalbe dvojice uglednih predstavnika Mađara, Nikola Pašić je 1922. nazvao „sitničavim zamerkama” i rekao im da u odnosu na „teške okolnosti pod kojima su Mađari ušli u zemlju, ne iznenađuje ako se neki slučajevi nelojalnosti moraju suzbiti”. Vrhunski politički eufemizam velikog maga srpske politike. Kad se član delegacije vratio u Sombor, šef policije ga nazvao kukavicom i pretio mu proterivanjem. Prijem kod Pašića značio je i polaznu tačku politike koja u raznim varijantama dodiruje suštinu manjinske politike u Srbiji do danas. Mađari su Pašiću izneli želju da se uključe u normalni politički život svoje nove države na predstojećim izborima sa svojom partijom. „Šta će vam to!” Pašić im nije baš tim rečima odgovorio, ali je ideju dvojice uglednih Mađara skrenuo na kolosek po kome se, konceptualno, što se tiče Vojvodine, i dalje kreće. Objasnio im je da Mađari u Vojvodini svoje ambicije mogu ostvariti kroz Radikalnu stranku, a ne svojom partijom na nacionalnoj osnovi. Narednih godina po tom pitanju na scenu je stupila i Demokratska stranka. Mađarska manjina je postala, kako je neko primetio, „bogata udavača” o čiji se „glasački miraz” nadmetalo obećanjima. Radikali sa brojem poslaničkih mesta, proširenjem prava upotrebe jezika, dok su demokrati mamili uveravanjima da će i mađarsku sirotinju uključiti u agrarnu reformu, proširiti školsku mrežu na maternjam jeziku. U tom rasponu mađarska politika u Vojvodini je tražila svoj samostalni put.
Na prve izbore 1923. Mađari nisu izašli. Ne samo zato što se nisu mogli pripremiti nego su i velike šupljine u biračkim spiskovima naterali da odustanu. Do prvih izbora stigli tek 1925., kada se od 65.000 mogućih glasača, na izbore osmelilo manje od 25.000. Razjedinjeni Mađarski kandidati dobili su nešto preko 11.000 glasova, ni jedan dovoljno da bude i izabran. Godine 1927. su, pod okriljem Radikala, dobili 8 mesta u Pokrajini i dva u Parlamentu u Beogradu. Sve se to dešavalo u ambijentu velike sumnjičavosti u lojalnost mađarske manjine koja je, po oceni profesora Kasaša, bila „prisutna u celom međuratnom periodu”. Rešenje se videlo u tri moguće varijante.
- U okviru međunarodnih obaveza davati im najmanje moguće,
- Kao okorele teritorijalne revizioniste, samo ih sila i strogost mogu dovesti u red.
- Treba ih raseliti na Kosovo i u Makedoniju .
Rat
Rat je dramatično promenio status oba naroda. Posle ulaska mađarskih trupa u Bačku 11. aprila 1941. najvažnije bilo da se u najkraćem roku etničko klatno vrati na stanje pre Trianona. „Povratak na hiljadugodišnje granice”, kako je Horti pokušao da oplemeni katastrofu, četiri meseca nakon svog potpisa na Ugovor o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom (10. decembar 1940). Ugovor je potpisao i premijer Teleki Pal ali on nije mogao podneti sramotu gaženja date reči i ubio se. Usledilo je brutalno proterivanje svih Srba koji nisu rešili status boravka u Bačkoj do 31. oktobra 1918. U domove proteranih kolonista stizala je bez zemljaška sirotinja Sekelja iz Bukovine i Čangova iz Moldavije. Agrarna reforma iz 1918. kojom je kolonistima bilo podeljeno 53.000 jutara zemlje, je poništena, na korist novodoseljenih. Posle nepune tri godine sve su morali napustiti. U ovom ratnom periodu bilo je drastičnog obračuna sa svim vidovima otpora, posebno oružanog, sa masakrom civila u Čurugu, Žablju, Mošorinu, Novom Sadu i drugim mestima. Posle Oslobođenja usledila je žestoka odmazda.
Titov period i posle
Mađarska manjina je u posleratni period ušla pod velikim kompleksom krivice zbog II svetskog rata. Taj period treba podeliti na dva dela. Prvi, Titova era i godine posle njega, i drugi, sa Miloševićem i posle njega. Među njima je bitna razlika, kako po odnosu prema manjinama daleko više po tretmanu Vojvodine, zavičaju najvećeg broja manjina u Srbiji. Tito je najpre strogo upozorio manjine koje ne smatraju Jugoslaviju svojom zemljom a zatim je rekao da „moramo transformisati Jugoslaviju tako da se oni ovde kod kuće osećaju”. Milovan Đilas je bio konkretniji: „Ne može se svaki Mađar smatrati odgovornim za ono što su Horti i Salaši radili”. Pod parolom „bratstvo-jedinstvo” Tito je pokušao privoleti manjine na saradnju. U Novom Sadu je 9. juna 1945. na inicijativu partijskih organa, formiran sportski klub „Egység” za mađarsku omladinu iz Novog Sada, sa Telepa. U to vreme koncentracioni logor u Bačkom Jarku za Mađare proterane iz Čuruga, Žablja i Mošorina, kao kolektivnih krivaca za pokolj Srba u tim selima 1942. još je bio u funkciji. Sportski život u „Egység”-u bila je i pogodnost da se na oku drže mladi u gradu teško opterećenom racijom 1942. i odmazdom posle završetka rata. Kasnije, kada se ocenilo da napetost popušta, zaključilo se da nije dobro isticati etničku posebnost u sportu i „Egység” se rasformirao. Uspon manjina Mađara i drugih se pokušavao obezbediti političkim metodama, „po ključu” se moglo doći do dobrih položaja. Sve se moglo uz jedan uslov – ni reči o zbivanjima za vreme Vojne uprave u Vojvodini od oktobra 1944. do prvih meseci 1945. Ta tema se, ipak, načela i u Vojvodini i u Mađarskoj. Godine 1966., posle smene moćnog šefa tajnih službi Aleksandra Rankovića, Buranj Nandor novinar „Magyar Szó-a”, računajući da to donosi i slobodu govora, 1967. objavio je knjigu o stradanjima Mađara u Senti. Kada se za nju saznalo, po hitnom postupku celo izdanje je fizički uništeno, a on, pod velikim pritiscima, odustao je od opasnog posla pisanja. U Mađarskoj Čereš Tibor je objavio priču jednog svedoka o likvidaciji 181 Mađara u Bezdanu. Izazvala je revolt u Jugoslaviji. Kasnije, 1992. pojavila se njegova knjiga „Hideg napok” (Hladni dani) o raciji u Novom Sadu. Kako je rekao, očekivao je da će neki srpski pisac nešto na tu temu napisati. Mediji su ovde komentarisali da je Čerešova knjiga samo zakasnelo buđenje savesti o zločinu Mađara. Ovom temom se značajno bavio istoričar Mesaroš Šandor. Dobio je uvid u tajne dokumente o likvidacijama Mađara. Krajem 80-tih novinar „Magyar Szó-a” Matuška Marton nastavio je istraživanja i objavio više knjiga. Godine 1990 prva mađarska politička partija VMDK tražila je da se naučno priđe obradi mađarskih stradanja.
U mađarskim književnim krugovima 60-tih godina pokrenula se živa umetnička aktivnost, sa pitanjem „čiji je pisac u Vojvodini, da li je on mađarski pisac ili jugoslovenski”. Jednom uglednom intelektualcu iz tog doba smetao je izraz „nacionalna manjina” i predlagao je da se u Ustav unese „mađarski, rumunski govoreći jugoslovenski građanin”. Čuveni časopis „Új Sympozion”, sa redakcijom mladih avangardnih pesnika u Novom Sadu, svojim estetsko-avangardnim tekstovima, bio je melem i za disidentske intelektualce u Budimpešti pod blokovskom stegom. Ima ničim dokumentovanih mišljenja da je taj prodor Partija tolerisala, kako bi pokazala stvaralačku prednost jugoslovenskog socijalizma nad blokovskim. U časopisu nikada nije objavljen tekst o stradanjima Mađara 1944/45. Ukinut je kada se ocenilo da zadire u teme koje se tumačile kao osporavanje vodeće uloge Partije U ono vreme, za mnoge Mađare u Mađarskoj, Jugoslavija je po slobodi mišljenja i putovanja već bila u Evropi.
Pomirenje
Najznačajniji period problematike mađarske manjine u Srbiji vezan je za proceduru ulaska Srbije u EU. Ona je zahtevala čistu stranicu legitimacije o prošlosti, bez selektivnog pristupa istoriji, prestanak više decenijskog prećutkivanja stradanja Mađara. Do spektakularne najave velikog preokreta došlo je 23. juna 2013. u Čurugu, uz prisustvo predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Mađarske Ader Janoša. Čurug je određen kao mesto gde se na drastičan način ispoljilo zlo i sa jedne i sa druge strane... Na stradanja Srba podseća muzej u centru sela, u nekadašnjem Magacinu za žito gde je januara 1942 pobijeno više stotina Srba, a spomenik Mađarima podignut je na mestu ukopa pobijenih Mađara 44/45. To je finansirala Vlada Srbije, a Muzej Vlada Mađarske. Usledile su zaveti da će se poništiti kolektivna krivica mađarskih žitelja Čuruga, Žablja i Mošorina i na hiljade drugih nevinih, koji su posle rata olako proglašavali ratnim zločincima i po kratkom postupku ih likvidirali, uz naknadno ispisane presude. Uz to očekivao se odgovarajući gest obostranog praštanja kao bitnog postulata hrišćanske vere, na čemu se, uz blagoslov Pravoslavne crkve i baziralo pomirenje. Mađari su to učinili. Sa srpske strane to je izostalo, verovatno kao deo tradicionalne naracije „mi nemamo za šta da se pravdamo”. Premijer Vučić je u Subotici 2014., za Dan mrtvih, tu prepreku zaobišao argumentom da se „ne može ratnim zločincem smatrati devojčica od sedam godina za koju se sigurno zna da je tada ubijena”. Premijer je njenu potresnu sudbinu upotrebio kao formulu praštanja, izvinjenja i pokajanja, uz reči da „mi svi u Srbiji Mađare želimo da vidimo kao naše ljude, kao što želimo da i oni na Srbiju gledaju kao na svoju zemlju”. Te reči dopunjuju ono što su o mađarskoj manjini rekli Nikola Pašić 1922. i Tito, indirektno, 1945. Uz Vučičeve benevolentne reči lako se da zamisliti pokroviteljski gest raširenih ruku, čiji se puni značaj može ceniti ako se podsetimo šta je na tu temu pre 20-tak godina, u jeku ultra nacionalističke euforije, tadašnji Vučićev politički mentor ponudio – Mađarima jedan sendvič za put, a Slovacima dva, pošto oni dalje treba da idu.
Sadašnje stanje
Sadašnje stanje manjinske problematike u Srbiji obeleženo je činjenicom da ona u bitnim elementima više ne spada u nadležnost Pokrajinske vlade. Nekoliko podataka govore o umanjenom interesu za tu temu. Odnos prema manjinama se pomalo pretvara u jednu vrstu retorike namenjene za briselske uši. Posle izbora, u republičkom parlamentu ima četiri mađarska poslanika, u pokrajinskom osam, plus 5, 6 pomoćnika ili zamenika pokrajinskih sekretara. Nekada je u Novom Sadu pp grada bio Mađar. Danas na 13.000 glasača to se ne može ni očekivati. Aktuelni mađarski politikum se troši u napadima na Pastora, jer je ostao predsednik parlamenta sa većinom onih koje je do nedavno žestoko napadao. Pastor je previše iskusan političar da ne zna zašto je to uradio. Utoliko teže deluje upadljivo nastojanje da njegova partija VMSZ (SVM) kontroliše mađarske medije, odnosno jedini dnevni list na mađarskom „Magyar Szó”, gde je čak 14 novinara na udaru. Tu kao da se VMSZ inspiriše merama kojima se sada lomi novinarska kičma RTV-a, sa repertoarom nalik na onaj iz Miloševićevog doba.
Pravosuđe je oblast u koju svaki građanin želi da veruje i da oseti da je zaštićen. U Novom Sadu u Opštinskom sudu ima nekoliko mađarskih sudija, u Prekršajnom sudu jedan. O stanju u sudstvu govori i stambeni spor u Novom Sadu sa manjinskim elementom koji traje preko 16 godina.
Stanje u oblasti rehabilitacije optuženih za ratne zločine i restituciju konfiskovane imovine je nedovršen proces. U okružnom sudu u Novom Sadu postoje podaci za 1383 spora od novembra 2011 do kraja juna 2016. Od tog broja 1059 se odnose na konfiskovanu imovinu. Nedostupni su podaci o etničkom obeležju spora. Taj pristup je razumljiv, ali on ne štiti stranku ponižavajućih grubosti. „Znaš ti šta ti je deda radio!” – tako je dočekana unuka koja je želela da podnese molbu za rehabilitaciju svog dede. I odustala je.
Izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti ulazi u sferu velike diskrecije. Novom Sadu se ne može saznati koliko Mađara radi u javnim ustanovama, koliko ima mađarskih studenata, profesora, da li neko u osnovnoj ili srednjoj školi fakultativno uči mađarski.
Zna se da mađarska vlada sa 17.000 forinti mesečno (nešto preko 4.000 dinara) pomaže školovanje 23.753 mađarske dece svih uzrasta od zabavišta do fakulteta. U promociji multietničkih odlika grada i Srbije i, u okviru toga Pokrajine, zapaža se estetsko preuređenje Novog Sada za kandidaturu kao evropski glavni grad kulture. Lepo, ali je na 30-tak km u Žablju urušeni krov skoro 200 godina stare katoličke crkve, u punoj arhitektonskoj harmoniji i simetriji sa pravoslavnom crkvom u strogom centru sela, već više godina čeka spas i od gore i od dole.
Naučno istraživanje prošlosti u okviru zajedničke Komisije Akademije nauka Mađarske i Srbije, koje su podržali i prethodni predsednici Srbije i Mađarske, Boris Tadić i Sólyom László, polako zamire, kao da se i jedna i druga strana umorila. Mezei Žužana, naučni saradnik Komisije, strahuje da to znači prestanak daljeg traganja za masovnim grobnicama u Vojvodini i Srbiji, a može se obezvrediti i ogromna dokumetacija o 85.000 žrtava sa imenom i prezimenom i drugim podacima. Znači li to da znanje, u nedostatku sredstava i zainteresovanosti, ustupa mesto zaboravu kao pogodnijem leku za prošlost, pogotovo ako ona uključuje i naraciju druge strane?
U celini misao velikog istoričara Tukidida važi i za ovo područje: „Moćni rade sve što mogu, dok slabi propate sve što moraju”.
Tot Laslo
2016. 07. 15.
Következő cikk: Lesz-e Kárpát-medencei pánikkeltés?
Kommentek
Ehhez a cikkhez még nem fűztek megjegyzést.
Komment írásához be kell jelentkeznie.
Legfrissebb
Pásztor Bálint „egyeztetett” a sajtóval!?
A sok tárgyalás, „segítés” azt jelzi, hogy a VRTV is felsorakozik – méghozzá önként! – a >
A küszöb előtt várakoznak
Az „ártatlan nemzedék” egyelőre figyel és tanul. Van ideje. Készülnek a múlt elleni lázadásra? Vagy beletörődésre? >
A RENDSZER A VÉGÉT JÁRJA!
Szerbiában az intézmények már huzamosabb ideje nem működnek. Az ország egyre jobban sodródik a rendkívüli állapot >
A nemzeti identitásról…
Siránkozhatunk miatta, de gyümölcsözőbb lenne a korszellemre reflektáló életképesebb komplexebb identitás megformálása, amely nem rombolná a >
EZ A RENDSZER ELHASZNÁLÓDOTT!
Már minden értelmes ember érzi, tudja, hogy ez a rendszer elhasználódott. Az elégedetlenség egyre nagyobb méreteket >
Az Akadémia győzött!
Az akadémikusok nagy része elégedett volt, kisebbik része bölcsen hallgatott, s nagyon kevesen utasították el. Radomir >
A kormányhű celebek országa
A kilencvenes években az ellenzéki táborban az értelmiségiek vállalták a vezető szerepet, de a nacionalista táborban >
„Mikor korlátozható a szabadság?”
A VMTT közösségi oldalán az utolsó bejegyzés négy évvel ezelőtti, a Magyar Tudomány Napja a Délvidéken >
„Előrelépés a kisebbségi jogérvényesítés útján”?
A cikkből nem tudjuk meg, hogy melyek azok a jogok, amelyeket „részlegesen” az MNT-re ruháztak, de >
Erkölcs(telenség)
Juhász Bálint, rövid elnöksége alatt már szembesülhetett a ténnyel, hogy a politika nem is olyan veszélytelen, >
Erkölcs(telenség)
A vajdasági magyar közösség szemében bizony bizarr volt az is, hogy a pártelnök posztban gyászolja Dragan >
Erkölcs(telenség)
A Vajdasági „Magyar” Szövetség vezetői számos, politikailag és erkölcsileg téves döntést hoztak, a magyar közösséget „képviselve” >